Kraljevo pismo

Iako mu je selo poverilo svoje stado, Philip potajno priželjkuje obavezu dolicniju pravom muškarcu. Sa svojih šesnaest godina najradije bi krenuo sa preostalim mladicima u boj. Mnogi se više nikada nisu vratili iz desetogodišnjeg rata ali za njega je bilo casnije izgubiti glavu za otadžbinu nego obavljati posao primeren kakvom starcu. Ali jednoga dana ce se posreciti pastiru pa ce susresti princa na obroncima Najaca. Vec je neko vreme bezuspešno tražio kurira, bilo je gotovo nemoguce naci nekoga ko bi uspeo neopaženo da prodje kroz neprijateljske redove bez da privuce na sebe pozornost. Princu zapadne momak za oko pa nameri da ga pošalje kod kralja u Pariz uz napomenu da je pismo od ogromne važnosti. Od njene sadržine zavisi sudbina citavog naroda i ni po koju cenu ne sme pasti u neprijateljske ruke. Iako mu je selo poverilo svoje stado, Philip potajno priželjkuje obavezu dolicniju odraslom muškarcu. Sa svojih šesnaest godina najradije bi krenuo sa ostalim mladicima u boj za slobodu Francuske. Mnogi se više nikada nisu vratili iz desetogodišnjeg rata ali za njega je bilo casnije izgubiti glavu za otadžbinu nego obavljati posao primeren kakvom starcu. Ali koncano ce mu se posreciti kada princ prodje sa svojom dvorskom svitom obroncima Najaca. Ovaj je vec neko vreme bezuspešno tražio kurira koji ce odneti njegovo pismo kralju a bilo je gotovo nemoguce naci nekoga ko bi neopaženo prošao kroz neprijateljske redove. Princu zapadne za oko naociti momcic pa ga pošalje sa pismom kod kralja u Pariz uz napomenu da je ono od ogromne državne važnosti. Od njene sadržine zavisi sudbina citavog naroda i ni po koju cenu ne sme pasti u neprijateljske ruke.

Tako se Philip uputio daleko na sever bez prilike da se oprosti. Ponešen plemenitim osecanjem da cini nešto dobro za Francusku, ogledao je pismo na plamenu svece dok se nocima skrivao po šumama, štalama i senjacima kako bi bio izbegao poglede znatiželjnika. Koliko je samo želeo da izlomi purpurni pecat od voska sa otiskom princevog prstena i procita ispisane reci ali osecaj casti mu to nije dozvoljavao. Što se primicao bliže Parizu s'tim je njegovo oduševljenje sve više splašnjavalo. Zima i sneg su se vec uveliko spustili na krovove Pariza kada je zakucao na dvorska vrata. A onda kada je konacno stigao na svoj cilj moralo je sve doci drugacije. Samo par kitnjasto ispisanih reci su cinili sadržinu žutog pergamenta. Sadržinu koja je za pastira bila sramotni udarac u lice. Udarac njemu i svakom sirotom coveku u Francuskoj koji je zadnju paru odvajao od svojih gladnih usta i davao je kralju kako bi opremio vojsku dok se novac nije trošio na to vec se gomilao u kraljevskoj riznici. Preplavljen ogorcenjem i razocarenjem drznuo se na ono što se niko nikada nije usudio, da iskrenom recju osudi princa. Iako je ucinio sve kako bi pismo sigurno stiglo na odredište, ono što je rekao je za kralja znacilo samo jedno. Izdaju! Mladalacke iluzije o plemenitosti krune, o nužnosti rata i plemenitoj pogibiji mladica su se rasprsnule kao mehur od sapunice.