Pastirica

Ona je svirepa. Ona je krvolocna. Ko god joj dopadne šaka ne može se nadati milosti. Moral i sažaljenje nisu njene vrline a ucinice sve da udovolji svojoj mracnoj požudi. Minuti su odbrojani svakoj žrtvi, paralisanoj njenom divljom lepotom koja svakoga ostavlja bez daha. Njena strast je zadivljujuca i opasna a strah koji širi oko sebe guta sve pred sobom kao šumski požar. Ona žudi za necim mracnim i tajanstvenim, žudi za zanosom koji u njoj budi zapanjujucu ekstazu koja prevazilazi granice razuma. Od te mracne opsesije se i sami bogovi srame jer njene žrtve nisu ni snažni ratnici ni mracni demoni. Njene žrtve su seoske pastirice, prekrasne, senzualne i zanosne. One su sve ono što ona želi biti, o cemu sanja od onog trenutka kada ih je prvi put spazila na pašnjaku. Njihova umešnost zavodjenja, ljupkost i požudnost su jedino što u njoj izaziva neopisivu euforiju. Taj osecaj je toliko snažan da ne može da mu se odupre pa postaje rob svojih sopstvenih misli i svoje morbidne opsesije. Uverena da ce postati ista kao i one jedino kroz njih same, nije joj je preostalo ništa drugo osim da ih nemilosrdno lovi, da im išcupa srce i ispije iz njih nektar njihove senzualnosti. Jedino je ta opasna igra sa vatrom dovodi u neopisivu ekstazu pa je spremna sve odbaciti samo kako bi živela svoj san. U trenutku nepromišljenosti, vodena nimfa joj daruje ljudski oblik ali cak ni tada ta opasna, zlokobna požuda u Zephyri i dalje ne posustaje. Citav Gevaudan živi u smrtnom strahu i niko se više ne usudjuje krociti napolje nakon prvog mraka. Uprkos tome iznova i iznova pronalaze rašcerecena trupla mladih devojaka išcupanog srca. Gevaudanu ne preostaje ništa drugo osim da krene u poteru i da se jednom zauvek oslobodi te krvolocne zveri. Niko od njih ni ne sluti da trag vodi upravo ka njoj, prekrasnoj vucici Zephyri a sada markizi Sylvie de Beautern, koju svi jednako zovu istim imenom, bestija iz Gevaudana!