Žak prkosi vetru

Iako su leto i raspust na pomolu ipak se u Lininoj duši skriva jedna velika tuga. U današnje vreme gotovo da niko više ne piše pisma ali devojcica sa vojvodjanskog salaša i njena baka Irma koja živi u Australiji ih svakodnevno razmenjuju. Niko ne razume kakva je to neraskidiva veza izmedju njih dve kada se vec godinama svakodnevno i neumorno dopisuju. Zar ne bi bilo jednostavnije i brže poslati poruku ili pismo putem emaila ili se cuti telefonom? Ali za baku i unuku to ne dolazi u obzir jer ništa ne može zameniti pismo zapecaceno u koverti. U tom pismu su utkani uzbudjeno išcekivanje i ustreptalost dok se ono ne otvori, egzoticna šarena markica i razmazani crni pecat koji ukazuju na ogromnu razdaljinu koja ih deli, miris kože koji se još uvek oseca na hartiji, poneka suza koja je možda kanula i razmazala hekticno ispisane redove i naposletku reci koje verno i upecatljivo prenose osecaje pisca. A šta se sve dešava tamo u dalekoj Australiji, to ona svakog dana cita svom drugaru, strašilu za ptice po imenu Žak. Pisma verno opisuju tajanstvenog decaka Kou, pripadnika aboridžina koji je stigao iz unutrašnjosti Australije cak iz okoline planine Uluru pa im se cini kao da ga oduvek poznaju. Niko od njih ni ne sluti da upravo ta pisma prepuna osecanja poseduju carobne moci koje ce se zaštitnicki nadviti nad njima kod prve pogibeljne opasnosti.